Brastvo

196

ал ником ништа не учини. Једва се људи разабраше од изненађења у које их ненадни пуцањ бади.

Деда попа седи и ћути. Поседаше сви и заћуташе, нико не може да почне разговор.

Деда попа се диже као иглом убоден, усправи се па викну:

— Сине Марко, сам ти Свети Ђорђе преко пиштоља казује, славу треба да огласиш! Пали синко и ја ћу! — За тим се окрете, са чивије скиде два пиштоља отвори прозор и испали их у помрчину.

Ноћну тишину проломи двојни пуцањ пиштоља, и у рукама божјег и народног угодника пушаху се празне кубуре.

Још и не затвори прозор, а пред кућом. као

одјек на прва два одјекнуше још два пуцња, и у

собу са празним пиштољима ступи мој дед. На уснама му осмех, ал некако тужан, из уста му излеташе потресеним гласом певана песма:

(0 убава лепа славо божја Свети Ђорђе, крсно име моје..

— Тако, викну деда попа, ти си мој син, тако те хоћу, немој да чамиш, не бој се никог до Бога, јер је само он силан и свемогућ!

Гости не могу да се разберу, само ћуте као претрнули, ништа не говоре. Боје се последица дединог весеља и дедине славе.

Прадед то уочи. Дед поче да пуни пиштоље,

прадед отпоче из почетка тихо, а за тим све јаче ,

и јаче:

„Браћо, ја видим зло време, горе од нас самих но од злотвора. Ми сами себи не помажемо, па нам неће ни Бог помоћи. Видим да неки остав-

пи на =