Brastvo

— Добро Илија, добро, ти га ухвати, а поглаварство је ту, а ја хоћу тог вука живог, а мртвог никако, ја хоћу да се с њим живијем рачунам и наплаћујем, онако како ја знам.

— Честити беже, скоро ће бити наш Велик-дан, ухватићу ја њега баш на Васкрс, кад он и не мисли, а тебе честито кољено Реџепагића ако је мило, дођи, да видиш, како ће то бити и како Илија зна да и вукове лови; но и оним људима што амбар чувају треба нешто дати и они ће нам требати и за Милована ; без њих се неће моћи ухватити онај несрећпик.

— Знам ја то Илија, бринем се ја за њих, нек се они не боје, ми знамо цијенити наше људе, Реџепагићи не остају дужни; такн људи требају нама беговима свагда; а за ваш Велик-дан надај ми се, тада ћеш ти постати прави поглавица, кад ухватиш Милована, и кад ти њега предаш мене у руке, тада ћу ја тебе дати поглаварство.

Те ноћи конаковао је Илија Раовић у беговој одаји у Џлаву, а сјутра дан опростио се с бегом и вратио се кући у Краље бројећи данове до Великдана, и, смишљајући како ће да ухвати живог Милована од чега је зависило поглаварство. Кад су га упитали чувари, шта је урадио, одговорио им је: „Ко умије њему двије“, битће по двије менеи вама, причекајте само за мало времена, брзо ће то бити. За Велик-дан доћиће и бег. но језик за зуде, а да сам ја у Плав ишао то други нико не зна, а не смије ни знати, језик за зубе! А на Великдан кад дође бег, сви тропца да се нађете ту и око њега, можете му нешто и требати, и да га што послушате за свој хаир“.