Brastvo

ДР АНОМ 17 Ри Ј. МИА сна ата а, пе МУ ке

230)

лован с малијем Велимиром у Расток, а Нена се Радуном и Станом у Љетрошевице одоше, и обоје понесоше по мало хљеба.

Тај одлазак од куће био је и вјечни растанак од свога милога дома. Милован се није ни окренуо, кад је пошао, али Нена не само да се је окренула већ је и плакала, да се до Бога чуло. Али су сузе зато биле и згодне и кад се у таквој прилици не би пролиле, Нена се не би звала женом и онда не би требало ни да их има. Но ово је био тек почетак суза Ненинијех, а вилјећемо и зашто.

Чим је Милован оставио кућу и прешао у Расток под заклон Товарнице, и малог и вељег Пеха, одмах се она гужва јунака са горњег гробља упутила кући Миловановој, коју вођаше Илија Раовић сад јуначки. Други се људи разиђоше својим кућама, нешто због ручка а нешто и због тог догађаја. Бег је овом прлликом био више човјек него ли Илија, он сам, и ако је био позван, није хтео да участвује при пљачки, већ је отишао кући у којој је био одејео на конак. Шта га је руководило у томе, нећу да погађам. Милованова кућа бијаше остала отворена ширимице. Пред кућом Илија ви-

кну: — Гле кућа је отворена, гдје си домаћине, хоћеш ли „мусафира“, гдје је домаћица да сретне госте, — и затијем уђоше у кућу сви. Илија, опет на-

стави: — А гле нема ни домаћина ни домаћице у кући! Куд ли су: Но на посао браћо! А први је да готовимо ручак, и други да идемо дотјерати говеда из Љетрошевице, да се бегу штета наплаћује за похарани амбар, чули сте да га је Милован похарао; но да посао брже иде треба га подијелити, па док једни готове ручак, други ће дотјерати говеда, а оно оваца што их је, ту су му код Будића.