Brastvo

231

Зато се треба постарати, да говеда што прије буду дотјерана, а ова заклана јаловица ако је доста и претила, мало је за ручак, а данас на Велик-дан треба да се добро руча. По овој јаловици рекао бих, да се Милован надао гостима; но овај лонад крај огња не казује то да се он надао мусафирима, много је мали, треба заклати још једног брава, имаће још јаловине у овцама.

На то неки Нико рече: — Има, има, ја познајем све његове овце, биле су му зимус у Гвоздима код Ђекића и сваку могу да одвјоим, били смо на зимовнику комшије и ранили смо браве на једнијем торинама.

Ко говеда да дотјера, ко стоку, ко ручак да готови све се то одредило и већ се свако лаћао посла, у томе бег посла субашу, преко Ког наређује Илији Раовићу, да он главом иде у Расток и зове Милована на вјеру и на предају. Посао се продужи и свак је на свој одређени посао пошао, а Илија који је био по првом распореду остављен код куће, сад по беговој наредби морао је да иде за Милована. Бегова се испунити морала, макар живота стала, и заиста мало доцније чуо се у селу танки и високи глас Илије Раовића, како по тустом Растоку виче: — Миловане! Миловане! Мидоване! И Милован му се одазва: Што ме зовеш Бранковићу; но гласом који се није могао далеко чути:

— Нијесам ја Бранковић Миловане, ја сам мученик, ти незнаш шта ме чека од бега, па су ме послали људи к теби да и ти идеш, а и бегови људи рекли су, да ће нас обојицу одмолити само да му падџемо на аман, зато сам дошао, хајде Миловане, да идемо. Он нас обојицу тражи и зове.

— Ти си му отишао и незван, знам ја то; но иди од куд си дошао.