Brastvo

22 5

Кад га је Милован разбудио да иду, мали Велимир упита оца, хоћемо ли сад кући. Стегнутијем срцем одговорио је отац сину, не сине, нећемо кући, хоћемо сад к нашем стану у Љетрошевице, тамо је Радун и мала Стана, тамо је и Нена.

Велимир с оцем идући, ако и по мраку као зечић скакугаше и брзо иђаше. Кад је у стан дошао, његове радости за братом и сестром ријетко је било, а тако и њине за њега и ако су се тек од јутра били растали, кад су од куће кренули. Милован и Нена ту радост дјеци не закратише; но по дугом ћеретању најпослије, дјеца су поспала као јагањци.

Тада Нена исприча Миловану сав догађај.

Милован кад чу од Нене, шта је све ту са стеком било, коју је и он видио, рече Нени: — Синоћ су нам и кућу запалили, кућа нам је изгорела, и ја сам гледао како је торела.

— Дакле, Миловане, ми сад немамо буће; и Нена се по трећи пут заплака горко.

— Немамо Нено, но остави семлача, па гледај одмах те чини по једне нове опанке нама, свијема и начини их да нам се нађу, јер могу нам требати и ејутра. Нена тад узе и правила је опанке сву ноћ не сушећи образа од плача, док је Милован до сванућа стражу чувао и био на опрези и на вар. У зору Милован нешто од муке, а нешто од неспавања био је јако уморан. Зато чим је свануло и чим се мало дан одгријао он оде у шуму да се одмори; тамо је легао и заспао је под Оружјем. Нена му је била стражар.

Илија Раовић већ је у неколико био постигао своју цијел, са себе је скинуо сумњу, но и ако се