Brastvo

296 5

Тако, дан по дан и година по година, намири се и двадесет година њихова елужбовања. Једнога дана, по том, рекне нежењени, који већ беше много остарео своме другу:

— Ја више и не могу и нећу да служим. Ако је за вајду, доста је и оволико.

А нежењени му одговори, да и он хоће да иде, јер се већ зажелео своје куће.

Кад буде тога дана у вече, и кад се врале с рада, они обојица о вечери кажу гавди, да више не могу остати; захвале му на његовој доброти и на. хлебу, што су га у његовој кући појели.

А газда им одговори:

— Па добро, људи; кад ви тако хоћете, нека вам и буде; ја вас нећу ни задржавати, него да вам платим ајлук. Истина, ми се нисмо погодили по што да ме служите, али ја ћу платити колико је право, па ми за то реците колико мислите да сте заслужили !

Они му на то рекну:

— Ми не можемо тражити ништа, кад се нисмо погађали; него, ти си гавда, па ћеш и сам знати

шта је право.

— Е, па лепо! одговори на то газда н уђе у одају, где му је благо стајало. Не потраја дуго а он изиде; у једној му руци —, пуне нечега бисаге, да се сав на ту страну наерио, а на длану друге му —, жуте се три нова цекина.

— Ево, ти си старији, рекне газда нежењеноме, па теби ваља прво и да платим, за то бирај: ал' волиш ове пуне бисаге злата и сребра с арамом, ал' ова три цекина с алалом 2

А овај му одговори :

— Ја сам, газда, остарео служећи, па никад ништа немам, а код тебе сам на ајлуку провео два-