Brastvo

А кум му одговори:

— Е, мој брате, одавно је то било, биће сада равно двадесет година, откад је он отишао из свога села, па до сада о њему ни гласа ни трага. Ја сам му венчани кум, па шта нисам радио да дознам, шта је с њим и где је, па до данас не чух, да ли је жив, или мртав.

— А шта му је са женом, је ли бар она још жива

— Жена му је ту у истој његовој кући, али се мучи, као нико њезин.

Најамник се са овим задовољи и стеже муку, да се не ода, па мало по мало, окренуше разговор на друго.

Сутра дан, најамник се дигне, опрости се с кумом, не казав му о себи ни речи, па оде селом, хтевши, да сачека док падне ноћ, па да оде својој кући, камо га је жеља вукла.

Кад се смркне, дојезди он на коњу до пред вратнице своје куће, па повиче с поља:

— Еј, домаћине, домаћине !

А његова жена одазове му се с кутњег прага.

— Могу ли јау вас преконачити, путник сам, па овде замркох.

Можеш, можеш, рекне му жена, не знајући ко је, за што да не. Само не знам, шта ћемо с коњем, јер га немамо где.

— Па ево, да га вежемо овде за шљиву, рекне најамник и сјаше с коња.

Он веже белца, а жена му положи сена, па заједно с путником уђе у кућу.

Тек што путник и домаћица седну и отпочну разговор, а то се отворе врата и у кућу уђе леп младић од својих двадесет година и назове: „Добра вече“. Жена се окрене младићу и каже му, да им