Brastvo

12

Борављење у Куршумлији било ми је најугодније од свију где прегледах школе. Оно је управо тосподско према ономе што имађах на путу.

Још првог дана пред вече изађох до црквине Св. Николе, разгледах је, а ништа не забележих, јер реших, да ми прва посета буде посвећена само наслади у разгледању. Човек се некако врло необично осећа прилазећи оваквој светињи из старине. Прплази ближе, а свему се више намећу мисли: на њеног осниваоца, на њен сјај, њену прошлост, њену улогу, њене патње у сред крила арнаутског. Кад унутра ступаш, лева ти се рука сама маша капе, а на десној ти се састављају три прета и подижу челу. Чини ти се, да си готов да пољубиш свако место овог изнуреног роба, кога подигоше побожне руке старога доба, у коме им се појаху литургије и за живота и после емрти њихове. Али кад сила силу замени, кад српеко царетво пропану и насташе чемерни дани, кад Србин у оксви тешки пишташе и трпљаше муке свакојаке, кад „лепа села и вароши красне постадоше станиште Турака“, тада умучеин овај свети храм, дуго се у њему не помену пме Србиново. Ну он се, и ако у ропству беше, одржа, пркосећи времену до наших дана, дочека да се ропства избави и да понова у њему пропоје литургија. Стари изнемогли борац још служи Господу, коме је некад служио. Њему нема одмене, пи ако је сав скоро истрошен! Цео косанички срез нема друге цркве !!!

Кад сам се вратио из црквине, одведоше меу башту Милоја Лазића, која је у вароши до саме Топлице, према црквини Св. Николе. Милоје Лазић ископао је пре месец дана у својој башти један стуб ваљкастог облика од белог камена. Стуб је преломљен, те му тачно не знам дужине, остатак