Brastvo

84 | ЈЕ

вијене планином, у коју човечја нога никад не ступа, и где је од честара немогуће ступити, где се само шума, река и мали део неба види.

Није никакво чудо, што путем среташ или стижеш људе наоружане као да ће у бој.

Дешава, се често да се Арнаути намере на наше људе, склоне се, и ништа није ни било. Или кад се спазе побегну они од наших, наши од њих и опет ником ништа. — Истог дана после нашег проласка десило се на путу ово последње, те нам то испричаше у повратку у Мерћезу.

Стигосмо пред кафану у Мерћезу. Кад овим путем поменем кафану, не треба мислити, да оне имају ма какве сличности са нашим друмским и сеоским кафанама. Ове последње су према кафанама у косаничком срезу прави булевари и ресторације. Ово су ћумези у којима се, сем худе кафе п још горе ракије, не може ништа друго добити. Џа пи вино је ретко.

Од Куршумлије до Мерћеза може се отићи и на колима, али даље уз Топлицу не.

У Мерћезу је за време Турака била српска основна школа, коју је народ сам издржавао. И Срби су ту били отворили основну школу, али је она 1893. године затворена! Не треба нам! Шта ће школа у овој дивљини! Мерћез је робпја за учитеље. А шта је онда садање Блажево и његова школа, која, је још четири сахата уз Топлицу ' Тешка је дужност бити у оваквом крају учитељ, то сваки зна, али се учитељу може дати добар додатак, по он би са добром наградом и овде вршио свој позив. А од какве је потребе школа овом народу, не треба ни доказивати. Расшштивах у Мерћезу п видех да народ силно чезне за школом, али сам не може ништа.