Brastvo

155

ске и Паланачке околине, а доцније вође овога устанка могли су у свако доба да пројахавају по градовима и селима на својим бесним коњима с рахтовима, да јавно носе оружје и да се испрсавају према Турцима и Арнаутима, па да их и премлаЋују, кад им у крајину дођу.

И ако је, као што ћемо опширније изложити у 5. тач. овога чланка, бугарштина била и онда нашла неколико присталица у овим крајевима, утицај старога проте Димитрија, Денка и осталих Срба у Куманову и Паланци био је несравњиво јачи у Куманову и Паланци, а народ је у тим крајавима живео у слози и љубави, развијао се слободно и челичио у духу својих народних традиција. Храбри по природи својој, као и њихова браћа у Моравици и Врањском Поморављу, од којих су и Арнаути пропиштали, Срби су у овим крајевима били као полусамостални.

И ако су Арнаути, и у време које ми овде описујемо, живели на западној коси Рујан-планине, и од Срба их само венац планински раздвајао, они ни у оно време нису без страха улазили у ову планину и залазили у српска села, јер су их Срби увек добро дочекивали и нештедимице таманили. Пред поменуте ратове арнаутски су се одметници од власти умножили и готово сав саобраћај између Врања и Куманова и Гилана и Куманова пресекли, али су они хајдуковали по арнаутским пределима и шумама. У Пчињу и у ова Кумановска села Арнаути нису смели залазити нипошто, а о планинским и шумским пределима српским да и не говоримо. — Ни Бајрак Јака, највећи одметник и харамија до ратова 1876.—78. није никада смео да зађе у кумановска села. Арнаути нису добро про-

жио да се стари прота, народни главар, одмах пусти, или ће се, иначе, писано је у молби, народ побунити.

(Ову је народну молбу нашао у бившем вилајету у Призрену наш пок. пријатељ, митрополит Дионисије, и, знајући ла ће нас, као унука старога проте, интересовати, послао нам је)