Brastvo

158

Ђерман и Козјак нису готово никада биле без Срба одметника. Било да Србин убије каквога Арнаутина или Турчина, или да другу какву беду на себе навуче, или да ко што украде, па умакне по“ тери турских власти, измакне у Козјак и Ђерман, а одатле, ако треба, дохвати се Варденика, Власине, Старе Планине и српске границе. Али највише њих остаје у Козјаку и Ђерману и отуда испадају у равнице и дочекују, пљачкају и убијају Турке и Арнауте, а често и саме Србе. Те !одметнике често гоне потере турских власти, у којима увек има Арнаута, добровољаца. Те потере остају, ако им не прети опасност од хришћана, недељама и месецима по планинским селима, те на тај начин, као органи власти, досађују Србима, па често их и злостављају, изнуђавајући им на најсвирепије начине признање за ово или за оно.

|||

Прилике У Кумановској и Паланачкој Кази за време Српско-Турских ратова 1876.—1878.

У време последњих српско-турских ратова кроз ове крајеве пролазиле су многе турске војске и башибозуци. Због железничког саобраћаја Солун—Скопље—Митровица кроз ове крајеве је во-

Кумановској Кази, Ова је жена била крупна и развијена. Још од малена учила се руковању оружјем а доцније се, као жена, одала хајдуковању. Она је носила мушко одело, пасала оружје и водила је за собом читаву дружину. Често је силазила с Козјака и Ђермана чак у арнаутска села, гонила Арнауте и пљачкала их. Више пута је допадала и затвора, али пошто се дела нису могла утврдити, на заузимање Срба у Куманову, пуштана је у слободу. Кад је проглашен први рат Србије противу Турске, Арнаутка једна из села Мутолова, Халиме некаква, по угледу на Велику, а и из суревњивости према њој, — обукла је мушко одело и уписалла се у башибозуке. Халиме је желела да се, пре но што пође у бој, Велики освети. (О томе смо више споменули у одељку наше расправе о Арнаутима — „Арнаутски покрет у Х1Х веку“ |).