Brastvo

159

дио главни пут из Скопља за Софију и даље у Бугарску, и све војске из западне половине Европске Турске провођене су од Скопља преко Куманова на Криву Паланку, Ћустендил и даље, те на тај начин оне су пролазиле и кроз ове крајеве. Други главни пут кроз ове крајеве био је од Куманова на села Нагоричино, Младо и Старо, Алгуњу, Челопек, Старац и даље на Врање, Лесковац и Ниш. Овај је пут оживео нарочито откако су Арнаути почели да беже са бојних поља између Ниша и Врања. Арнаути, бежећи, ударали су највише овим путем и свраћали су по селима дуж пута, пљачкали Србе где год су могли и злостављали их. Али су многи и од њих (Арнаута) на том путу плаћали главом. — Гласови о напредовању српског оружја брзо су допирали и у ове крајеве, те ови, иначе храбри Срби, почеше још слободније да дишу. Народ српски у овим крајевима једва је чекао да се војска српска приближи њиховим крајевима.... Скупљани од зулумау гомиле по већим кућама, они су у тајности чистили и потпрашивли своје пушке, и само су чекали да код Врања пукне пушка. Као што је познато, пре но што је Врање пало, власотиначки, лесковачки и власински предели били су већ пуни српских добровољаца и усташа, и тај је дух преко Власине сишао у Варденик а одатле, данашњом тромеђом, у Козјак и Ђерман, па и у саму Пчињу и Криву Реку. Већ су у густим гомилама почели Срби усташи, на своју руку, пре но што је Врање и ослобођено, да се виђају по Козјаку и Ђерману, и да силазе у Пчињу, па почело се већ слушати како су овде или онде усташи убили овога или онога Турчина или Арнаутина. А по паду Врања (19. јан.) устаници су већ сишли са Козјака у долину Пчиње, прешли саму реку Пчињу и избили у села на десној! њеној страни.

Али пре но што је српска војска и пошла од Врања даље, догодило се нешто с Арнаутима, који