Brastvo

164

Козјак и Ђерман били пуни српских устаника из оних крајева, те прихватили српску заставу и понели је даље. А источно од Паланке одељења српске војске била су дошла до самога Ћустендила и осигуравала су сва она српска села у Паланачкој Кази.

После 22. јан. одређена је демаркациона линија између српских и турских трупа, и на тај начин српске су трупеу Моравици враћене мало ка Врању. Демаркациона линија у Моравици, на путу Врање— Куманово, ударала је на Самољички Вис, а према крајевима које ми овде описујемо демаркациона линија била је река Пчиња. Ну то је била само формална демаркациона линија, јер ње на тој страни у ствари није ни било. Народ у козјачким, ђерманским, кумановским и паланачким селима дигао се био листом на оружје и тражио да се присаједини Србији.

Кад су одељења српске војске 21. јан. допрла према Куманову и Паланци до тачака које напред споменусмо, многи су наши добровољци отишли даље на југ. У том свом продирању даље од поменутих тачака, добровољци су наши наишли на устанике из кумановских и паланачких села у Козјаку и Ђерману и с њим су сишли у долину Пчиње, прешли реку Пчињу и избили у кумановска села на десној страни ове реке: у Челопек, Алгуњу, Нагоричино, Четирце, Стрновац, — све до села Клечовца; а налевој страни Пчиње отишли су у Страцин, Војник и у друга села ка Паланци и Кратову. Ту су наишли и на масу наоружаних Срба мештана, који су, охрабрени догађајима које напред споменусмо, и тиме што је српска војска била у њиховој близини, потукли све Турке, где су на кога наишли или стигли, и спремили се да се одупру и турској војсци. Тако су се Срби почели скупљати и договарати, да ни по што више не признају султанску власт ида одлучно траже присаједињење са Србијом.