Brastvo

166

новски Турци, бежећи на врат на нос из Куманова, односили су ко је колико могао. Они су пљачкали све редом, не разбирајући ни шта је српско ни шта је турско. Кад су се иселили Турци, Срби су јурнули, пре но што је турска војска и дошла из Врања у Куманово, и допљачкали сву чаршију. Слободнији Срби отворили су онда и царске магацине брашна и других намирница, и носили из њих колико је ко могао. Тако је неки поп-Вељко, најмлађи онда егзархијски свештеник, однео из државног магацина шеснаест џакова брашна. А Срби из околине кумановске зашли су по празним селима арнаутским, и однели све што им се учинило да је њихово. Срби сељаци пљачкали су све до села Матејче, на подножју Црне (Скопљанске) Горе. Том приликом где год су наишли на каквог Турчина или Арнаутина, који је био заостао, убијали су га. То је Србима, доцније, највише шкодило и теретило их је. — На неколико дана по утврђеном примирју Турци и Арнаути почели су се мало по мало враћати својим кућама, и сад је Србима, који су се у пљачкању и убијању Турака и Арнаута обележили, било тешко, зато су и они из Куманова и других кумановских села, отишли устаницима под поп-Димитријем и Вељаном. Тако се полако скупљао српски народ из оних крајева око поп-Димитрија и Вељана све више, и тако је број устаника — чији је центар био у манастиру Забелу близу села Нагоричина — нарастао за неколико дана на хиљаду људи.

Онда су из Куманова отишли устаницима и придружили им се: Петко Митровић — Владички, Давид Стојковић, Илија Палас, Кузман Петковић, Илија Златановић и многи други.

Устаницима је дошло тада доста Срба и из Моравице.