Brastvo

113

молбу у манастир Св. Прохора Пчињскога, где су је војне власти примиле.

Изасланици устаника, који су били послати генералу Јов. Белимарковићу такође су добро свршили своју мисију. Генерал је прихватио молбу устаника и наредио је, да им се у групама пребаци у манастир Св. Прохора Пчињскога још 2000 пушака, тако, да је Србима у кумановским и паланачким селима дато до 5000 пушака. Пушака је било пола острагуша а пола предњача. Генерал се том приликом распитивао о свима околностима у устаничким крајевима и изасланицима је, у главноме, препоручио, да се добро организују, припреме и бране од Турака, а српска ће им војска што пре притећи у помоћ.

Изасланици нису нашли у Врању Кнеза Милана, а молбу, коју су за њега носили, предали су генералу Белимарковићу, па су се вратили.

Док су изасланици ишли у Куманово и Врање и вратили се, устанак је захватао све шире размере, и устаника, наоружаних, било је све више; а откако су устаници добили још оружја из Врања, отада се устанак, у пркос свима препрекама, јако проширио и ван Кумановске Казе. Број устаника убрзо је порастао на 3—4000, од којих су једни логоровали у кумановским а други у паланачким пољима и дубравама. Тако, устанак је овај захватио велику територију. Почињући од демаркационе линије између Србије и Турске граница се устаничких крајева протезала венцем Рујан-планине готово до самога Куманова; Кумановском Кљшлом до села Клечовца на Пчињу, обилазила Пчињу и захватала кутлибешке крајеве са свима селима и излазила у село Малино и Кбшане на Овчем Пољу. Одатле је ударала преко Кратовске Казе, захватајући 8 села од ове Казе и излазила на Деве-Багар и демаркациону линију према руским трупама у лданашњој Бугарској.