Brastvo

| Мк > де

179

није ни вратио у Куманово. После кратког времена је и умро у Ћустендилу.

У паланачка села долазило је више бугарских агената. Тамо су долазили и сами руски официри да агитују за Бугарску. Тако, последњих дана месеца марта дошао је био чак у Страцин некакав „Глигор“, који се издавао за Грка ('). Он је скупљао сељаке и говорио им, да треба да траже сједињење с Бугарском. Глигор је доказивао, да ће народу под Србијом бити много горе но што му је и под Турцима, и да једини спас може народ имати ако тражи да се сједини с Бугарском, коју штити и помаже Русија.

Сељаци су овога Глигора, ваљада зато што се издавао за Грка, везали и одвели у село Ранковце, где су се тада налазили њихови устанички прваци: поп Ђорђе, Апостол Димитријевић, Вукадин Милкински и др. Ови, саслушавши Глигора, намигну својим људима те га ови изведу на Ђерман и код Пролесја убију. Устаници, који су ово извршили, нашли су код Глигора четири ћемера „франге“ — наполеондора. Неколико дана после овога почело се зуцкати, како је „Глигор“ био некакав руски официр. То се и званично потврдило. Руске војне власти известиле су српске војне власти о томе убијству и окривљивале су за то српске војнике. Руси су тврдили, да је „Глигор“ убијен на српском земљишту код Три Уши, међу тим ислеђењем, којим је руководио један руски мајор и један српски ордонанс-официр, доказало се и утврдило, да је Глигор убијен на Ђерману, и да су га убили устаници, зато што је „мешао народ“!

Ово утицање на устанике и „мешање народа“ учинило је, те су се устаници још више обраћали молбама Кнезу Србије и влади српској, изјављивали своја осећања српска и тражили, да се присаједине Србији. То су исто чинили и доцније на Берлинском Конгресу и пред члановима комисије, која је била дошла да испита терен за разграни-

12"