Brastvo

186

њачама и нешто острагушама, а Хафус пашина војска мартинкама. У народа у овим крајевима страни агенти и противници Српства непрестано су одржавали глас, да ће Србија морати одступити не само од ових крајева већ и из Врања и свих Новоослобођених Крајева, и тај је глас јако поплашио народ у устаничким крајевима. Још кад је народ видео силну и многобројну турску војску, која је почела да пуца и из топова, није ни сачекао исход борбе, већ је почео са децом и нешто стоке да бежи преко Пчиње.

Хафус паша је био пустио људе да уђу у народ и да га уверавају, да је цар свима опростио сваку кривицу и да неће ником ништа бити. Разбивши устанике Хафус паша се зауставио тога дана с војском код села Алгуње, јер су устаници прешли Пчињу и концентрисали се на левој страни реке, у намери, да се ту сједине с оном половином устаника код села Страцина и да ту дочекају Хафус пашу, ако пређе Пчињу. У сукобу код Св. Петке и Челопека војска Хафус пашина заробила је око 80 устаника. Ови су сви везани у ланце и конопце и спроведени у Куманово, а одатле у Скопље. Међу тим заробљеницима био је и онај поп Вељко, који је био окривљен за пљачкање царских магацина.

Ко је од народа ухваћен наоружан — теран је у стан војнички, а ко је био без оружја војска га није ни дирала. Свако је био на миру од војске. Многи људи, видевши да им ништа неће бити, ако се предаду, враћали су се својим кућама, а многи су се, бежећи преко Пчиње у козјачка и ђерманска

' Поп Вељко се био јако осилио међу устаницима. Зато што је био физички слаб човек, чак су се Срби у Куманову смејали како је носио сабљу о бедру. Њега су Турци заједно са сабљом провели кроз Куманово, да народ види и да се смеје. Хтели су да исмеју устанике. Егзархисте, којима је поп Вељко припадао, а који су се билиповампирили после угушења овог устанка, стидели су се овога призора својега поп-Вељка.