Brastvo

187

села, подавили у Пчињи. Тих су дана, некако, падале велике кише, и Пчиња је била надошла, те су се многа деца у њој подавила. А нарочито су девојке скакале у воду и давиле се, само да Турцима не падну живе у руке.

Устаници, који су се били преко Пчиње концентрисали, видевши да је Хафус паша застао код Алгуње, и ту почео да копа шанчеве, држали су да неће ни прелазити Пчињу, те се нису ни састајали са оним другим одељењем које је држало паланачки пут, а већина се од њих разишла по селима с оне стране Пчиње, да траже своју децу и да их сместе у збегове. А Хафус паша опет, видев да су се устаници разишли, пребаци 1000 војника на ону (леву) страну Пчиње и упути их да се ушанче код села Коћина. Војници ударе од Алгуње на Челопек, ту пређу Пчињу и изађу на Драгоманце и Коћино, и код Коћина се ушанче. И пред овом војском ишли су пашини људи да јављају народу, да му ништа неће бити, ако се преда и врати својим кућама.

Других 1000 војника упути Хафус паша Паланци. Ови ударе на села Војник и Страцин, где су се добро потукли са устаницима, и продру пут Паланке. И уз пут су се Турци свуда чаркали с устаницима, али су 23. маја ушли у Паланку. Устаници, видевши да се више не могу у отвореном пољу одупрети турској војсци, склоне се у Козјак и Ђерман, одакле су излетали на турску војску и сукобљавали се с њом.

Са Козјака и Ђермана устаници су вапијали на све стране за помоћ. Али и прилике су за српски народ настале биле по све тешке. Дотле је већ почео да заседава и конгрес у Берлину, и отуда су за Србе стизали рђави гласи. Устаници су се и Берлинском Конгресу обраћали и молили га, да се и њихова села присаједине Србији; али ни тамо им ништа није помогло. ...