Brastvo

188

По закључењу Конгреса главни покретачи устаника пребегли су у Врање. Тако, тамо су се склонили: поп Димитрије Поп-Пауновић, Вељан Цветковић, Петко Митровић, Бојко Петровић, Јаћим јовановић, Димишко, Кузман, Вукадин и многи др., и, као и многи прави родољуби и раденици на народном послу, потуцали су се од немила до недрага. Петко Митровић добио је за одаџију(!), Кузман за пандура а Вељан, онај богати Вељан, на чијем је имању радило лети по 100 раденика и у чијој задружној и гласовитојкући није никада престајала песма српска; онај силни Вељан, који је јахао бесне хатове са скупоценим рахтовима и пасао оружје и у најстрашнијим данима за Србе, — купио је у Врању коње и кола, да буде кочијаш !

С устаницима иселило се онда преко демаркационе линије на српско земљиште и много народа, који је тамо очекивао решење Берлинског Конгреса.!

Берлински је Конгрес завршио своје седнице; дошла је комисија и одредила границу између Србије и Турске, и народ у кумановским и паланачким селима, који је онолико жртава поднео за присаједињење своје са Србијом, остао је и даље турска раја. По одређењу границе турска је војска изашла и у Козјак и Ђерман, настанила се на граничне линије, и годину дана је логоровала на Козјаку и Ђерману. Та је година испуњена свакодневним сукобима између турске војске и устаника, који су још остали у тим планинама. Онда је и Порта почела да злоставља Србе у кумановским

! Тај се народ, по свршетку Берлинског Конгреса и ограничења Србије, настанио, највише, у празном Јабланичком и Куршумлијском Срезу. У Јабланичком Срезу има читавих села пресељеника из паланачких и кумановских крајева. Сваке године о Св. Илији долази тај народ на Св. Илију Русачког, на границу српску према Козјаку, и састаје се ту и виђа са својом родбином, која је остала и даље под Турцима. Веза између пресељеника и оних који су остали и даље на огњишту свом у Турској тако је јака, да се овај састанак и данашњи дан одржава.