Brastvo

244

Народ је трезвен. Има чак који и така питања претресују, која би дала посла и каком ученр човеку.

У Чобанцу, на пример, разговарао сам с једним сељаком од својих 70 и неколико година.

То вам је био прави српски, старински тип. Висок, плећат, права јака носа, с рејавим овећим брцима, кроз који, како народна песма каже, просијавају токе као месец кроз јелово грање. Иначе крепак, с добрим мирним држањем. Појава његова улива вам осећај, као кад гледате старински тип наших домаћих патријараха.

Понашање му је уљудно и одмерено, неутрпано, с отменом мирноћом и збиљом.

Додирнули смо питање: зашто српски живаљ у овим крајевима опада 2 Мишљење његово изненадило ме је. Он говораше од прилике: „Овде смо ми били многобројни и давали смо јавном животу српски израз. Маџари су нас рачунали у народ јак, храбар, прек, опасан, те су нас се клонили где год би иначе требало да дође до сукоба. Наша стада била су са свим безбедна. Један чобанин могао је безбрижно чувати сва сеоска стада и крда. Нико на њих није смео насрнути.

„Причао ми је деда, још док сам мали био, да су једном неки маџарски лопови хтели да краду, и доиста украду неколико грла марве; али их српски чобани осете, потерају, стигну, и шта је после било, било је доста. То се на далеко рашчуло и годинама приповедало. Од онда су сви околни Маџари ухватили такав страх од нас, да српским крдима и стадима нису ни близо смели прићи. Само смо добили почасно име „дивљи раци“ (Уаа гасг) Дивљи, не дивљи, тек зазираху од нас, и ми бесмо мирни.

„А и јесу то били људи! Господине, био сам дете, гледао сам их и памтим. Ево у ову нашу цркву кад уђу пет људи, пуна црква. Све је то било високо и плећато. Па још кад огрну опаклију

14'