Brastvo

213

„Многи од нас иду у Србију као на хаџилук, колико тек да је видимо. ја, кад сам први пут био у Србији и први пут ступио на српску земљу, хтедох пасти да је ижљубим, а сузе радости једва сам задржао у очима.

„Походио сам и Шабац, и тамо сам разговарао с једним српским официром, крупним и високим човеком, чини ми се да је се звао Срећковић. Нисам могао одолети срцу а да му не приступим. Прихватио ми је Бога врло лепо, врло љубазно, и баш слатко сам се с њиме наразговарао. А разговарали смо о свему, највише о српској војсци. Да сам могао целу би Србију загрлио и ижљубио. Срце ми је било пуно среће. И сад, кад се сетим ја чисто оживим, и нека свечаност прође ми кроз крв. То ми из памети не излази, нити ће икада изићи. ја сам то мојим сељанима причао више пута, и сви исто осећају што ја.

„И други, који су ишли, враћали су се пуни задовољства, и њиховим лепим приповеткама о Србији не беше краја. Свет то радо слуша, онда није чудо што се да привући и што ови крајеви остају све више без Срба“.

Ето тако умује човек ратар у једном српском селу, далеко од Србије, у туђем, маџарском мору. Нека о томе његову мишљењу суди ко како хоће, неоспорно је да оно има дубине, зрелости и истине. Одликовало би то и каквога варошког промућурлију с каквом крупнијом титулом.

Кад смо већ ту и кад је реч о томе српском ратару, да вам испричам и још нешто. Зове се Андреја Лукић. Можда је већ покојни, а ако на срећу није, желимо му још дуга века. Од попа дознам како се та честита српска старина моли Богу. А моли се свако вече пре спавања. Ево те његове молитве: „Господе милостиви, помози сриском народу и пусти слоту међу сриски народ. Молим ти се, Господе, пусти слоту међу народ сриски, сви једних мисли и жеља да буду. Молим ти се,