Brastvo

215

Село је у брдском склопу, местимице у доста уској дубодолини, која се само на северо-западу проширује, те изгледа као каква испала кеса. Сличан положај има Дубница у Шоплуку, испод Рилских Планина, на бугарско-турској граници.

Име је, како се види, чисто српско, али иако је српско, у селу, бројно преоблађују данас Немци. После њих долазе Маџари. Срби су тек на трећем месту и броје свега 60 кућа. Има и две три куће Словака. Председник српске црквено-школске општине је горски чувар, али честит и разборит човек. Сад је ваљада неко други.

У селу се јако негују руже сваке врсте. За руже добива село од Будим-Пеште леп новац, јер тамо извозе све што имају. Раном зором крећу се гомиле сељака и сељанака, ко колима ко жељезницом, са својом робом у Будим-Пешту, и око подне су већином сви већ дома. Ко има више, остаје читав дан и враћа се вечером.

Вечером воле сељаци да се скупе у кући поменутога Андреје Лукића где им овај чита новине, приповеда о Српству и тумачи разна јавна питања, међу којима су увек на првоме месту општинска: школска и црквена.

По другим местима српски је живаљ према туђем мање више у истој сразмери као овдеу Чобанцу.

Народ усрдно походи цркву, воли школу и радо шиље децу у школу. Само што са школама и црквама не стоји најбоље. Нарочито са школама. И ту, чини ми се, с главе риба смрди. Место да је на овима мртвим стражама Српства све у најбољем реду, у најбољој спреми, с најбољим свештеничким и учитељским снагама, оно је местимице са свим обрнуто. Наћи ћете свештеника који се никада не трезне и који служе Немцима и Маџарима за подсмех и презирање. И наћи ћете просветних снага које је лишио врлина баш онај и они из његова штаба, којима је у дужност и да се