Brastvo

216

о подобности њиховој старају, интереса народног ради. Имају и свој Тускулум, где би сваку снагу, која би се показала упорна, преместили док се не „уразуми“. То је школа у једном манастиру, далеко од света и профаних очију. Која се (снага) не уразуми, напоље с њом. У томе, у овој архидијецези, нема изузетака.

Срце ми се парало, кад сам ово пашовање видео. Нико не помишља да пијане свештенике смени и замени бољима, а просветне снаге да челичи на путу врлина и српскога поштења. Никоту о Српству и његову бољитку и не мисли, изузев само у толико, да се не би звали турски или јеврејски великодостојници. Иначе су скроз у души маџарски чиновници, који не само што до ижице врше маџарске наредбе, него се труде да им погађају и потуљене жеље, па да их и у томе задовоље. Махом су то људи, који су огрезли у небрижном животу и у господским уживањима. Брига о Српству и мушка храброст на браничу Српства није им ни у колико у нарави. И нехотице да се човек овде сети онога стиха : великаши, проклете вам душе.

Каква је грдна разлика између патриотизма њихова и онога сељачког, који се онако усрдно свако вече моли Богу за Српство и Србију!

Школе су махом свуда сиромашае. Општине слабе, не могу ни учитеље и учитељице да плаћају, а камо ли да набаве потребна учила што школу школом чини. Не могу често ни да их, опале, излепе и окрече.

А владика српски живи у Будим-Пешти у сјајном двору, на њему и за њим шушти свила, у двору је злато и кадифа, извози се на лакованим интовима, у којима су упрегнути товни коњи, а терају их ливреисани кочијаши; око њега су сјајни придворници ; живи у раскоши, бесно, аристократски, у друштву маџарских магната и државних великодостојника.

А овамо бедне општине немају да купе неколико килограма креча да олепе и окрече школу,