Brastvo

217

Онамо се нашло средства за сјај и раскош, овамо нема ни за најпрече потребе. И то се зове брига за народ !

Цркве и школе на све стране чаме. За њих нема ништа. Новац народних фондова не допире до њих. Увире у џепове многобројних старатеља народних. Оне (цркве и школе) морају да просе, морају да живе од милостиње добрих људи и од мрвица, које добри хришћани прилажу. Један такав добар човек, добар Србин и хришћанин, добротвор српских школа тога краја, живи у Сент-Андреји и зове се Думча. Био је градоначелник тога града. Он често дреши кесу и прилаже по 10, 50 и 100 форинти на ову или ону српску школу, којој припрети опасност да буде, са своје сиромаштине, затворена. Има села која не могу да плаћају 3 форинте месечно црквеном певцу !

А пастири и архипастири народни пливају у изобиљу и никада ни потуре из свога џепа да при“ ложе на олтар свога „милога“ српског народа!

Овде хотимично прећуткујем многе друге грехове њихове, а из разлога који су лако појмљиви.

Вредно би било овде рећи коју реч и о службеноме српском језику, који у овој српској архидијецези влада. То је језик, да до ђавола побегнете од њега. Тролетница вас хвата кад га чујете. Све саме заврзотине, крсна им имена не знате. Српске речи а немачки склоп реченица, с немачким начином мишљења и изражавања мисли и с германизацијом у сваком погледу. Такав вам је тај службени српски језик. Све саме џомбе и рупчаге, све саме скангале и урвине — све сам замршај. Опкладио бих се у што хоћете, да га ни једна српска општина у Србији, Босни, Херцеговини и Ст. Србији не би разумела. Како с њим натежу и на крај излазе општине те архидијецезе, сам ће Бог знати.

Ето и то је пропало код тих маџарских службеника у српскоме руву. Ни српскога језика не уче,