Brastvo

221

вовима. А поред њега стоји Вук, рекао бих само зато, да увелича славу његову...

И заиста, као што ноћном тмином пада јаче у очи млаз светлосних зрака, те насилно мами око себи; као што се у спектру цијепа и ломи зрака сунчана, те нам се показује у свој љепоти својој, исто тако кроз цијелу драму Косовску, од почетка па до краја, сретају нас: Обилић и Бранковић; Обилић као муж, као војвода, као човек, као јунак, као див, као карактер, као исполин, пред којим потомство на кољена пада и хвалу му одаје.

„Све јунаке могу пребољети,

Тебе никад ни до вијека нећу.

Није мајка родила јунака,

Ради вјере и српског имена,

Чиста срца пак и добре душе,

Што је мајка војводу Милоша“ вели у песми Царица Милица.

У Милошу је оличено витештво и све лијепе одлике рода нашег, и Милош ће до вијека бити понос и јунак народни; Вуку ће, пак, навијек остати на челу народни жиг — издајник!..

з

На листовима српске повјеснице, није јасно записано : гдје се родио овај див-јунак. Па, и у самом памћењу народном није познато, већ се сви отимају о порекло његово.

Утврђено је, да Обилић не бијаше чедо рода господскога, одњихано у „златној колевци“, повијано у свилу и кадифу,-већ бјеше дијете простога народа, задојено бујном крви, која јачином артерија својих шибаше душмане од Јадрана до Једрена, од Дунава и Саве до на дно Епира и Тесалије. То дијете задојено вилама српскога витештва, допрло је до Душанова двора, па је шетало и по двору с онима, који бијаху из највиших кругова власти, силе и госпоства.