Brastvo

235

околина, нијесу хтјели шљедовати Милошеву позиву. Само двојица из „Црне Реке“ пођу за њим зборном мјесту цареве војске. Идући путем, Милош, веле, бјеше сјетан, што га Мачва изневјери; а кад би већ на Церу, обазре се, и, кад спази да иду за њим ова двојица, он их упита одакле су 2

— Из „Црне Реке“, војводо !

— Нисте из Црне но из Беле Реке, рече Милош. И како онда Милош рече, тако и остаде, да се и данас то село зове тим именом.

10. Више села Рибара, а у имању манастира Петковице што се зове „Калуђерски Салаш“, налази се камен што га је Обилић бацио с огранка Цера, Пљешевице. На камену се показују „отисци“ његових прстију.

11. Поред тог камена, налази се и други камен, на коме су биле изрезане дојке за спомен Милошеве сестре, која је ту погинула. О њеној смрти прича се ово. Једна од његових сестара бјеше дошла да обиђе жито на имању братњеву, које се протезаше од Дворишта па све падином Цера до Видојевице. У састав овог имања су улазили и хатари села из Среза Мачванског : Липолиста, Петковице, Рибара, Прњавора и из Среза Јадранског — Чокешине. Посматрајући жито, она је шила нешто. Шијући махала је руком, а Милошу са врх Косовца учини се да је кобила упала у жито и маше репом, па се баци каменом, те убије сестру своју.

12. Као најјачи доказ да је Обилић из овога краја, Поцерина наводи манастир Чокешину као његову задужбину. О зидању и имену Чокешине народ ово прича. Прије но што ће се поћи на Косово, Милош је отпочео зидати манастир. Ну кад он оде у бој, надгледање је при зидању вршила његова мати, која је одатле обилазила и осталу баштину, дио Мачве и подину Цера и Видојевице. Једног дана, кад је пошла манастиру, сретне је гласник с Косова на мосту данашње рије-