Brastvo

/ Мат И Љ МА УАИ и РК ЕЧИЈЕ оу Ри а > Па 545 и М = Ми 5 у гиеФ

262

кво стање школе трајало је до 1872. године. У то време, кад је бугарска пропаганда почела живље и јаче радити, охрабрена добитком својих владика и Егзархата, буде назначен за учитеља беровскога, од стране бугарскога Егзарха, неки учитељ Димитрије, који је први донео у Берово бугарске уџбенике, а избацио из беровске школе српске књиге: свештену исторшу, мали Катихизис, мали земљоцпис и друге.

Тај се учитељ Димитрије показивао вредан и добар у прво време, те му Беровци повере на руковање, као учитељу, и црквено-школску касу, из које доцније узме и прикрије око сто турских лира (на 2300 динара), па побегне у Бугарску (ТунаВилајети), откуда се више није ни враћао !

Тако и на тај начин остане као учитељ један старији ученик беровски, те је школа животарила од бегства учитеља Димитрија, и за све време српско-турских ратова (1876.—1878.). После овога времена сељани поставе за учитеља својега човека, Василија Попочевића, као доброга црквенога појца, те је вршио и учитељску дужност с прекидом све до 1891. године. Те је године Попочевић смењен, а његово место заузео Василије Тренић, из истог села.

Месеца јула 1892. године дођу у Скопље два Беровца, Нико Тренић и Анђел Мустраћинец, као беровски општинари, да моле и траже од валије формални допуст (русат-наме), јер су се онда почеле, по заповести садрезама, допуштати српске школе у Скопском Санџаку Косовскога Вилајета, а по угледу српске цариградске школе; али тада не би ништа. И ако Берово припада Струмичкој Епархији, али је у Косовском Вилајету, те се у јесен те године озбиљно заузме и покојни скопски митрополит Методије, разуме се у договору с Тодором П. Станковићем консулом, да просветна скопска вилајетска власт допусти и постави за српскога учитеља Јована Кастратовића, из села Мазгаља, Васојевићске Нахије у кнежевини Црној Гори,