Brastvo

263

који се због тога том приликом легализовао као турски поданик, јер има рођака и у турској страни у Беранској Кази. Кастратовић је завршио своје учитељско образовање у Србији, па је дошао тада у Скопље да потражи учитељску службу.

Тек се у почетку новембра 1892. године успело, кад су и по трећи пут долазили у Скопље поменути Беровци, да се добије русат-наме и да се Кастратовићу допусти да може ићи у Берово за учитеља. Тако је он пошао из Скопља преко Куманова, Кратова и Кочана, стигао у Малеш и ушао у село Берово 12. новембра, а сутра дан ишао с општинарима (првацима) у Пешчево кајмакаму, да му се, према просветном турском закону, јави и поднесе на увиђај русат-наме и одобрене књиге од стране муарифата, из којих ће ученици учити. Чим се вратио из Пешчева, 17. истог месеца, ушао је у школу и отпочео рад.

Ево како ми је Кастатровић описао своју школу у једном писму: Зграда је, вели, двокатна, спремана за судницр нахијску, те је на доњем боју (тј. у партеру) било означено место за коњушницу и за тамницу (затвор). Ти су простори доцније преобраћени у учионице школске. Па даље вели овако : Унутрашњост учионице изгледала је велика и нечиста, преко које су биле углављене непомичне старе и већ изломљене школске клупе. Испред клупа стајала је Хоритница у виду обичнога корита од дасака. На оба краја ове коритнице стајали су сандучићи пуни речнога ситнога песка, а на зиду прикована табла, на којој је исписана азбука црквено-словенска. Коритница с песком и табла са словима служиле су почетницима за писање. Нови ученици (почетници) седели су у првој клупи до саме коритнице, па су, по тој старовремској методи, вадили песак из сандучића, пунили коритницу и поравњивали песак. Кад то изврше, онда гледајући азбуку на табли, писали су (шарали) првим прстом десне руке редом слова по песку;