Brastvo

301

Под оружјем иду Срби у шуму и поље; под оружјем раде своје послове; под оружјем иду на богомољу — исто као и Арнаути. Тако се то живело и живи!...

ж

Давно је било... У јутру рано на Благовести искупили се Боровчани на развалинама старе сеоске цркве Светог Атанасија на богомољу. Тиха молитва свештеникова тихо се разлеже, а дим тамњанов са жара на црепу, који замењује кадионицу, подиже се у вис, помеша се с миомиром пролећнога јутра и пење се к небу. Место песме свештеникове — веселе птичице цвркутањем својим поздрављају јутро, славе Творца. Први зраци сунчани разлише се по оној падини... падоше на крст и китку босиљка у рукама свештениковим... окупаше се у каленици освећене воде, којом свештеник кропљаше побожне Боровчане... засијаше на јатаганима и пушкама ових богомољаца.

Свештеник стаде читати „отпусну“ молитву... Боровчани се срцем моле Богу а уста ћуте; смерно приклонили главе, те

„Јагањци су рек' би тихи Што бијаху горски лави“.

И последње „Амин“ изговори свештеник и заврши богомољу.

Народ хтеде поћи, али у том пружи свештеник руку на стари дебели брест, под којим сеу време литије читају молитве, и позва народ да застане под брестом...

— Браћо! — поче свештеник. — Ево видите гора већ олистала. Арнаути неће ни сад мировати. Прелазиће Крстац, упадаће у наше село, отимаће стоку, пљачкаће наше куће. Последњи упад њихов јесенашњи остави Филипа без његова лепа стада оваца, а Станко плати главом одбрану своје куће, те му деца пре времена осташе сирочад. Ти ће се упади и сада поновити — време им је. Па