Bratstvo

Шта је, дакле, сфера стваралаштва Њестерова 2

В. В. Розанов у своме, у многим односима, значајном чланку о Њестерову — (»Златно Руно« 1907. МО 2) види његову »сферу« у његовој необичној способности да преда молитвено расположење руског човека. »Уметник је извадио из срца руског човека молитву »не по чину, него у нарочитим приликама, случајно« и обукао је у боје историјске, којима она и не противречи, но с којима и није у чврстој вези«.

Но Јеврејинов, прихваћајући такав поглед Розанова, додаје, да је богомољачкој »Светој Русији« Њестерова дошао сада крај, да је »модел« уметника, ова »Света Русија« сад већ умрла, да су православни људи у садање време изгубили »дејственост религиозног осећања«, којом су раније обдаривали манастире, скитове, монахе, богаље, суве борове и танке дбрезе,. Ево зашто »Њестеровски пејсаж« постоји само у народу, У успоменама. Њега нема и не може бити више у стварности«.. Очи руског човека сада другчије гледају и друкчије виде.

Године 1910. био сам на представи Страсти „Христових, која се у току три века даје један пут у десет година у Оберамергау. »Представа« почиње у 8 изјутра и свршава се у 7 у вече. Мој сусед у позоришту био је Американац, човек од 60 година, са четвртастим каменим лицем и хладним очима.

Најдирљивији моменат: »Представе« било је праштање Христа, који иде на страдање са Дјевом Маријом. Недостиживом смиреношћу, покорношћу Судбе — Богу, одједном је запахнуло од целе ове сцене. Ланге — (Христос) и Цингер (Марија) нису играчи, не, то је било оно што су они давали не од игре... Маса од четири хиљаде у позоришту плакала је тихо. Нехотице сам погледао на свога суседа. Склонивши главу, плакао. је. Подигао је лице, погледао ме и тихо рекао:

»Оберамергау је лепо место... Овде ја плачем једанпут у 10 година од 1880 г. Увек у тај тренутак«.

После »Представе« ми смо се разговарали. То је био архимилионер из Чикага, на чијем заводу ради 50.000 људи.

»Зашто сте ви узели слику Њестероваг« — питао сам сопственика слике »Две сестре« г. В. Енглеза.

»Знате — одговори он — тај уметник има много тога правог, човечанског, што се заборавља у вртлогу живота. У нас у Лондону, има велика слика са натписом: »Ако не будете као деца, нећете ући у царство Божје«. Тамо, за вашом старом иконом Спаситеља иде много народа: руски цареви, све-

штеници, монаси, војници. У последњем су реду Достојевски,“