Bratstvo

== 15 ==

ваше маште |<- Но, реците ми, синови човечји, шта има што је машта људска сневала а што стварност није објавила 2

На супрот нашем старом ђеду, који није знао ни имена свога прерушеног цара, ни времена, ни места, ни племена, ја знам и име мога Цара небескога, знам и место, где се јавио, знам и племе, у коме се јавио, знам и време, кад се јавио. Зар само ја то знам „Зар има међу вама нека бела врана, која још то не зна 2

Прича старца Јанићија

Било је то недавно, у једној северној касаби. Под белом летњом месечином сабрали се људи на разговор у башти старца Јанићија. После многих речи о разним дневним и лаким стварима, усудише се два младића да ставе своме домаћину једно важно питање. Старац Јанићије дуго оклеваше и ћуташе. Најзад кад сви радознало навалише нањ, он поче да прича:

— Питате ме, децо, како сам ја постао побожан, или, правилније, како сам ја поверовао у Христа. Ви сте млади, и од увек ме знате као човека побожна и богомољна, но ја памтим себе и другчијег. У моме младићском добу ја сам мало с висине, готово с пре„зрењем, гледао на мајку моју, која је била велика 60гомољка. У то времеја сам читао многе стране књиге, нарочито француске. Кад год би ме мајка позвала у цркву, на молитву или на причест, ја сам одбијао с презривим осмехом. И док се она, старица, молила Богу у цркви, ја сам седео дома и читао разблудне романе француске. Са сузама у очима мајка ме је благо укоревала завршујући обично своје укоре речима : „Кајаћеш се, синко. Те твоје књиге неће те одвести срећи !“ О мудра мајко моја, како си ми истину пророковала ! Што сам више читао, све сам више осећао неку жеђ за нечим неодређеним. И црна туга свијала се као змија око мога срца. Једног дана рече ми забринута мајка: