Bratstvo

= ЈА

— Хајде, прочитај и мени нешто из тих књига, да чујем и видим, чиме ти то храниш душу своју.

— Не смем, мајко, одговорих ја стидљиво. Није ово за тебе. Ти си.... овај.... стара жена.

Мајка уздахну дубоко; поћута, па рече:

— Све што ти мени не смеш да прочиташ, синко, то није од добра. .... Устани, да идемо мало у поље, да се мало прошеташ и освежиш чистим ваздухом. __ Ах, мени тужној !

И невољно ја пођем с мајком. Имали смо једну своју њиву, прилично удаљену од вароши. Жега је била велика, и ја почнем осећати жеђ. Нисам марио за разговор с мајком. једва сам чекао, да се одвојим од ње, и да продужим читање књиге, коју сам носио у џепу. А у том часу у џепу ми је била књига Бонапарта и жене. Тога дана притисла ме беше туга мимо све друге дане, а уз то још и несносна жеђ. Мисли о самоубиству непрестано су ми се ројиле у памети. Најзад рекох мајци, готово грубо, нека она иде да гледа њиву, а ја ћу да легнем у хлад, да бих

мало олакшао муке од жеђи. Тек што се бедна моја

мајка удаљила од мене, ја извучем књигу из џепа, легнем у хлад, и почнем нервозно читати. Но убрзо ме савлада сан и ја заспах. И видех, господо, у сну оно што је цео мој живот обрнуло и што је мене учинило побожним.

Сањам и видим себе усну као залуталог у неко, сурој пустињи без човека, без дрвета и, што је главној без трага од воде. А жеђ ме ужасно стегла, тако да сам почео иза свега гласа да вичем за помоћ и да ридам, сав обхрват неизмерним страхом. Ехо мога гласа враћало се к мени као неко церекање, „То је неки зли дух, који ми се смеје.“ Таква мисао сену ми у глави, и то ме још више ужасну. ја престанем да вичем, но оно церекање продужи се све јасније и све ужасније. У том се почеше некакве сенке купити око мене, и ја чух неки велики жагор. ја повиках: „О · људи, дајте ми само једну кап воде !“- На то дође као одговор неко језовито и громко цер кање из најближе моје близине, и један страшни глас: „Сад ћеш пити