Bratstvo

__ 19 _

Зар се та висока свест није испољила и под зидинама царскога Беча 1683 године, када се онај храбри Србин, преобучен и маскиран као торбар, упутио у турски логор, сакупио У њему све потребне информације о снази и стању турске опсадне војске и препливавши Дунав донео их од глади занемелим Аустријанцима који се управо спремаху да предаду град Турцима> Ето, тај је Србин гладну бечку опсаду охрабрио и Беч се није предао Турцима. А зар се та жива народна свест није испољавала и у низу оних крвавих устанака које народ, предвођен махом од својих свештеника па чаки оних највећих, дизаше против османлиске силе

И на послетку, зар се та свест није јасно испољила и у оном огромном устанку који подиже патријарх Арсеније || Црнојевић и Турке доведе на ивицу пропасти

Ето, ту се најбоље показало, да српски народ и поред губитка својих држава и своје слободе не беше клонуо, нити "његова морална снага беше сатрвена. У почетку деветнаестога века пошло се је још и даље. Деветнаести век био је за нас пресудан и судбоносан и то је наш народ инстиктивно осећао. Почетком тога века, 1804 године, повео је Карађорђе у друштву неколицине својих сарадника и неких свештеника нашу ослободилачку борбу против Турака, ударивши на тај начин «солидан темељ данашњој нашој великој држави. У тој великој ослободилачкој борби нарочито је велику акцију развило наше свештенство које је народ храбрило и уводило у борбу против турских зулумћара, дахија, који су тада народу велико зло чинили. На првом месту споменућемо овде смиреног проту из села Буковика под Букуљом Атанасија Антонијевића, Карађорђева добра знанца и пријатеља. Још и пре устанка, 1803 године, на Аранђеловдан, прота Атанасије учинио је Карађорђу једну лепу услугу. Приликом неке свадбе у селу Орашцу, беше се састала велика маса људи не толико због свадбе колико због измене мисли о припремама за дизање устанка против Турака. Ту згодну прилику буковички прота лепо је искористио и сакупљеном народу одржао је овај говор:

— Браћо, ево већ толико стотина година прођоше, откако се сва наша слава закопа у гроб на Косову. Одонда се наши ножеви, сабље и пушке завлаче у кладе. Свети Божји "олтари, који су за наших царева и краљева красили Србију као цвеће, данас су штале за турске коње. Образ наших