Bratstvo

— 207 —

ност (понизност) и покорност могући су само кров „својевољност“ („самовољност“), иначе они немају своје вредности. Но св друге стране нико силније и убедљивије од Достојевскот није претстављао саморушилаштво слободе. То је једна од најинтимнијих тема његовот стваралаштва... У. име „самовоље“ или слободе Достојевски устаје против „всјемства“ т. ј. против сваког објективног принуђавања, основаног на принудности или неопходности. И уједно с тим он показује, како се протестант претвара у „скривеног човека, (подземног, субверзивног) и настаје мистично разлагање, распадање личности. Усамљена слобода претвара се у болест. Директни протест решава се унутрашњим заробљавањем. И изнад тога: слобода се претвара у принудност и насиље. „Подземни човек“ постаје насилним и бесним. Бити је слободним опасно. Али још је опасније одузимати слободе. За Достојевског је врло карактеристично, да он не само са

моралног или сентименталног гледишта жали унижене и угњетаване колико он указује метафизичку опасност угњетавања за угњетаче. Ко загризе у слободу или живот ч0века, тај ће сам погинути... У томе је тајна, Раскољникова, у томе је тајна „Наполеона“... Указује се безизлазно противречје... Слобода мора бити унутрашње ограничена... Иначе она се претвара у своје одрицање... Достојевски види и третставља тај мистични распад самовадовољавајуће одважности, Која се претвара у дрскости и у мистичко потсказивање. И показују како неограничене слободе чине личност робом страсти или идеје... Антиномија човечје слободе решава се само у љубави, Но, љубав, знајте, може бити само слободна. Забрањена љубав претвара се у страст, постаје начело ропства и насиља и за онога који је љубљен и за оног који је заљубљен. И поново Достојевски са великом проницљивошћу, претставља ту трагичну и антино мистичку диалектику љубави, не само љубави према жени него и љубави према ближњем. Велики Инквизитор за Достојевскота је, пре свега, жртва љубави, неслободне љубави према ближњему, љубави неслободи, љубави кров неслободу. Таква љубав тори и распаљује срце вајно-заљубљене убија их обманом. Истинска љубав могућа је у ослободи само као љубав према слободи човека. Овде се открива никад нерастргнута веза: љубав кроз слободу и слобода кроз љубав... У томе је за Достојевског била, тајна саборности, тајна. братства, тајна Цркве — Цркве као братства и љубави у Христу. У своме стваралаштву Достојевски је произлазио из проблематике раног француског социализма. Фурје и Жорсж Санд много су му открили. И пре свега, бесплодност и опасност слободе и једнакости без братства... За Достојев-