Bratstvo

= 208 =

ског то не би било социално нето метафивичко питање. Он се врло рано уверио да сама симпатија или сажаљење нису довољни за братство. И још више: за њега се открила немогућност љубити човека уиме човека. То би значило љубити човека у његовој емпириској случајности а не у његовој слободи. Још је опасније љубити човека у његовој 40вечанској правди, у његовом идеалном лику; овде се указује опасност, и то неотклонива, оклеветати живоме човеку његов умишљени идеал, удушити га маштањем, оковати га измишљеном идејом... Из дугог размишљања Достојевски је створио закључак о немогућности хуманистичког братства. Али он се од идеала братства није одрекао... његова правда, за њега је била неоспорна. Од социалистичког маштања, о братству Достојевски је прелазио органским теоријама друштва, прерађивао славенофилске и романтичке идеје. Ипак, и у њима он није налазио тражене синтезе. Ако човек не може и није дужан да буде „Ортанским штапићем ' или ексером у системи ауторитетних односа, тад он не може и не мора да буде медиум природних симпатичких осећања. Ортанско братство, организовано, ма и изнутра, „хорским начелом“, мало ће се разликовати од мравињака. Достојевски

је био. одвећ осетљиви посматрач тајних предела људске ду-

ше, да би се задржао на ортанском оптимизму. Истина, је, он ортанске саблазни никада није могао савладати. Али, ипак сама замисао органског братства у њему се изменила. Он је појимао и признавао само братство у Христу преко љубави у Христу и ближњим у Христу. Достојевски је спреман био да рекне и више: само у Христу и јест ва нас, ближње, само у Христу човек постаје и може бити за човека ближњим, бев Христа и ван Христа људи, удаљени су један од другог, увек остају страни и способни су да нападну један на другог, да проведу насиље један над другим, да угњетавају један другог узајамном слободом и признањем. Замисао Достојевског развија се. Он се није одрекао наде на остварење свечовечанског братства и да уводи овај идеал у своје историске и публицистичке схеме. Он остаје утопист, чека и очекује. Царство Божије на земљи у нади да државу преобрави у Цркву. Но то остаје у њега, само као мисао. То он жели али не види. Не види он само стога што се тај идеал није свршио у историјској империји.

Заиста, мното тота, што је видео Достојевски, видимо у емпириском плану. И сан Версилова сањао се у мистичком гледању, и Великог Инквизитора Достојевски је гледао у свету идеја. Историски ликови за ова созерцања били су сене и праобрави само историских символа првореалних дотађаја. Врло је карактеристично да своје утопистичке иде-

пе