Bratstvo

10

Најзад, духовне величине могу исклесати само патње, јер бити чист карактер може значити једино то: себе, своје мисли, жеље, речи, свагда имати у потпуној власти а то је могуће само по цену херојске борбе. На све светле висине води стрм пут и то само кроз борбе, самопреторење и кроз замућену долину патњи.

Ап. Павле је био узнесен до трећег неба. Правом хришћанину сватла су у памети речи његове: да страдања садашњетр времена нису ништа према слави која ће нам се јавити. (Рим. 8, 18).

Хришћанска философија, је патње ставила у ред Божјих средстава, којима управља светом и животом људским на њихово добро. Али ма како ми умно тумачили смисао живота, ако би нашу веру исцрпле речи Библије: „земља, јеси, у земљу ћеш отићи", а не бисмо за овим речима одмах рекли и речи вере: „чекам ускрс мртвих ; ако би нам се крајњи обрачун имао да сврши код гроба, тај би обрачуч давао један огроман дефицит. Са животом који се с гробом завршава, не бисмо још ништа могли отпочети. Али је у очима хришћанина цео земаљски живот само предговор, само увод у књигу вечног живота. Ако би цео живот људски био једна патња, хришћанин би и у том видео само дубоке бразде које је Бог заорао, да у ове посеје цвеће вечног живота (Јеап Раш). Некадањи Рим је са силним нагласком рекао: »гогба асеге Ротапшт ез«« (велика дела достојна, су Римљанина). Пренесимо ове речи у хришћанску област: »гогна ран Сћизбапши езјк велико тршљење достојно је хришћанина. „Знам дела твоја, труд твој, трпљењетвоје...и трпиш и подносио си за име моје и ниси сустао“, (Открив. 2, 2-8), утешне су речи Божје које има да слуша и да прима сваки хришћански страдалник и патник.

Сви морамо умрети, али само хришћанин зна да умре. Ако хришћанство и не може да заустави ударце судбине, учи нас како ћемо их поднети и ставља нам мртвим над главом надгробни натпис „продужење следи . Зцагех, тај дивљења достојни научник, на самртном часу узвикнуо је са пуно усхита : „нисам знао да је тако лепа смрт!" Чувени француски писац Ргапсојз Соррее, који је праве паклене муке издржао, желео је дуго умирање: »Је уеих ипе [опеше асоте; застао је за часак па додао: »Саг је смој5 еп Плец ег а | патоггајње де | атше.« Веровао је у бесмртност душе. Ову мисао блажене хришћанске смрти изразила је монашка сликарска школа бајронског манастира у Баварској (која је прешла у иконографији на, чист византиски правад) изображењем мртвог Исува, са таком лепотом и са таким изразом блаженства и радости, да је иста школа с правом под ову слику исписала речи Псалма: „скупоцена. је пред Господом смрт његових праведника."