Bratstvo

Ој

Док се можда Запад трезни већ од рушилачког дејства. свога неопаганства у науци и философији, бедна Русија му

је подлегла: а наше боље друштво, наша омладина, као да

свом халапљивошћу удише баш сада сву отровну атмосферу грубог паганског изживљења, срљајући у моралну пропаст у доба, када се над целом Европом ломи најтеже њено питање: бит ил не бит. И ових неколико речи из тратедије културног Запада ваља да послуже као мементо вишем друштву нашег младог народа, да напусти зирана пут ко-

лим срља у пропаст и да бира пут који води у живот, и то

како бољи свој, тако и целог народа свот. В. Ј.

Неколико речи о руском писцу

Н. С. ЈЉескову

Ми се Руси, хвалишемо да сваки од нас „тражи“ Бога. Позната је анегдота о писцу Белинском, који је-у једној пријатељској кући, за време дебата о Богу кад је био позван на вечеру, одговорио је са великом ватром: „Ви мислите. о вечери, кад нисмо још решили да ли има Бога. Сматра, се да је ова анегдота, типична за руску свест. На жалост, тако је и било. Било је потребно да много препатимо да бисмо добили уверење да би било много боље и паметније кад не бисмо „тражили“ неког свог посебнот интелитентсоког Бота, нето да би примили овог Бога, којега је примила црква којој припадамо. Пошто је баш хришћанска црква скупила отромну ризницу знања и искуства и из религијског живота душе навикла је да у току многих столећа одваја модне и површне измишљотине релизијских „мислиоца од елемената, правог религијског живота душе. Човек, који се сматра. за члана хришћанске општине, прима на себе дужност да сноси одговорност за своје припадање цркви и да не сматра своју дркву као нешто што се њега не тиче, и у чему он може да манифестира оштрину овога разума и своје критике. Сем тога, обично наш интелектуалац и не зна хришћанску богословску литературу, и нема појма о хришћанском животу свота народа. И обично је његов однос према својој цркви мало снисходан, али у исто време и мало шрезрив. Тако је било у своје време у руској интелитенцији, која сад скупо плаћа за ово.

Још је горе било код нас стање у половини прошлој века, у доба „позитивизма“, ово познатог успеха природних наука, које нису биле ва масу интелитенција (у целом свету) само науке, нето су имале значај „религије наука, у које је сваки либерални и прогресивни човек морао да. „верује“. Однос оваких људи према цркви био је агресиван,

ава ла да