Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj
S
ћу пешке као какав сипромашак да одем из земље да ме нико не позна ко сам.“ Седео сам п плакао као мало дете. — Кости су ми пуцале од бола. У то уђе у собу властелин од Ленгенбаха, честит витез п ломикопља, који ми се на томе путу беше понудио да буде маршал госпође Венус. Он рече: „Шта је тог Ко вам је на жао учинио, те тужитерг Реците, па ћу вас одмах осветити.“ Како се он пријатељски стаде за ме бринути, сажали ми се још горе па му кроз плач рекох: „Моји су јади такви да их не могу ником казати.“ Када верни човек виде колика је моја невоља, стаде и он са мном тужити као да плаче мртва оца свога. И беше то чудновато, јер он није знао зашто плаче. Када видех његове сузе, стао сам на глас плакати и дерати се од бола. На то уђе мој шурак Хајнрих од Васерберга, па стаде срдито говорити: „Гле сад, шта то значи» Заиста то је кукавичка жалост за витевове. Та ви плачете као жене п сирочад. Срам вас било 060јицу.“ Сада рече Ленгенбах: „Господине Хајнриче, ето господин Џалман тужи тако јадовито како ја још нисам видео у моме животу, а неће да каже зашто Честити мој шуре одговори: „Господине Ленгенбашки, моје би мишљење било да ви идете напоље. Мени ће зацело кавати шта му је на срцу.“ Ленгенбах изиђе, а Хајнрих вабрави врата па срдито преда ме: „Шта је, слаботињо једна! — Их! срам те било шта радиш Требало би да се сви радујемо слави, коју си на овоме путу стекао. Ако чују жене то што сад радиш, омрануће све на вас рад толике ваше слабости. Гледајте да се то више никад не догоди.“ Ја га само погдедах па рекох: „Ја се нећу више никад радовати па макар живео хиљаду година. Али шта ми је, нећу никад изрећи А он на то рече : „Ако и нећеш да ми кажеш јаде твога срца, ја опет знам шта ти је сву радост узело. Хоћеш ли признати ако погодимг Ја ћутим, а он даље: „Пази, што ћу рећи. Жена којој си се заветовао у љубавну службу, отказала ти је своју милост. Је ли да сам погодио 27
Кед он то изрече, удари ми крв на нос пи на уста, тако да сам сав био поливен крвљу. Кад ме човек виде у крви, подвикну : „Боже слатки, хвала ти и слава што си ми дао да за живота видим човека, који једну жену тако непоколебљиво љуби.“ Затим паде на кољена, подиже руке к небу, па рече:
· Цар Душан [, 1 97
on u 0 a a n U o |J — GG O GI i i ak ниси ii