Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

„Благо мени, што сам ову радост доживео |" Па онда устаде, загрли ме и рече : „Утишај се, ја ћу твоје чисто срце утепшти. Тако ми верности, за неколико дана твоја бе те госпођа загрлити. Знам ја жене боље него ти, пријатељу ! Она хоће само тиме да те искуша јеси ли сталан. Чувај се добро да се не покажеш слаб, па ће све добро бити. Буди поносит и радостан : ко хоће да га његова госпођа награди, тај треба да се увек узда у себе, да је храбар, то их свагда дарне у срце, а мекушно тужење оне никад не рачунају у добру службу. Послушај ме па се оружај. То је срамота од тебе да толики витезови, који су ради тебе чак овамо дошли, толико чекају на Te.” Ја бризнем опет у плач и једва изговорим : „Ја нећу да турнишем, жалост се не слаже с витешком борбом.“ А он се смеје: „ја сам се заверио — вели — да ти навучем панцир и оклоп и ти га мораш навући хтео не хтео.“ И честити витез опреми ме, али ја му у онај мах не бејах захвалан за то.

Пошто сам свршио мој велики витешки пут као богиња љубави, добијем поруку од моје госпође да се преобучем као просјак па да пођем у њене дворе. Је је послушам и прерушим се у проказаног просјака који болује од лишејева. Много дана сам провео међу њеним слугама који су ме исмевали и злостављали како им је воља било, али ја сам знао да то она моу верност куша па сам све претрпео. Најзад једну ноћ ме извукоше уз кулу, на чаршавима који су били један за другим везани. Госпођа ме дочека седећи на постељи у свом блиставом кнежевском накиту, који се светлуцао наспрам стотине упаљених свећа, и усред свију својих лепих и племенитих владика, па ми рече: „Ево ти указујем моју највећу милост што се тако кришом с тобом састајем. Другу милост немој од мене тражити.“ Мој понос јуначки беше убијен. Узалуд сам ја целу ноћ преговарао с мојом стрином, која је такође поред госпође била, узалуд сам доказивао да сам ја сада мојом витешком службом стекао права, која ми ни сама госпођа не може спорити, њене владике ме склепташе, па ме на тако сраман начин уклонише из двора, да сам хтео у воду да скачем. Срећом опаметих се брзо, па оставих домовину и пођох у свет. Хтео сам чак у Палестину, да се бијем с неверијом не би ли ме гдегод и емрт нашла ; али кад у приморје стигох, чујем за високо ти краљевство, како врбујеш