Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

= Чујеш, попе — зачу се некакав глас као с другог авета.

Отац Андоније погледа у вис п виде високо над собом једну сјајну рупу — то беше рупа у патосу средњега спрата на кули, то беше једини „прозор“ његове тамнице.

Над рупом се беше наднело неколико силно обасјаних глава које беху радознале, може ли се штогод-штогод видети од ужасног „дна тамничког“, које се чак и у песми пева“,

Једна од тих глава проговараше.

— Чујеш, попе, патријару мој, деде сиђи с твога престоља па пошетај по твојим новим дворима, треба да повучемо опет у вис ту даску !

Ужасне гримасе појавише се на обасјаним главама, некакав дивљачки смеј стаде се разгледати по тамници, смеј од кога се Андонију мрала крв у жилама. — Е јеси враг, Тимуре ! — рече друга глава, смејући се непрестано и кезећи своје вубе — од свију наших земљака, који после смрти краља Милутина остадосмо од његове татарске гарде, ти си највећа шаљивчина !

Отац Андоније беше се укочио од ужаса, гледајући у те татарске главе којима беше окпћена једина светла тачка у његовој тамници и слушајући њихов грозан емеј, па и заборави смисао њихових ријечи.

= Е видим ја — рече Тимур да патријар неће да сиђе с престола. Благослови оче! — у којп мах то изрече, он тако силно задрма ужета и ланце што држаху даску, на којој је сужањ стајао, да је отац Андоније одмах пао с ње у некакву течност, која му пљусну по лицу и покваси му све хаљине,

Грохотан смех озго поздрави сужњев пад.

— Али добро бућну у миришљаву водицу !— говораше Тимур, кидајући се од смеја.

— Ако досад није крштен био, сад ће се зацело крстити као насред Јордана! — прихвати други.

(С тешком је муком отац Андоније искобељао се из воде пи стао на ноге, да сузним очима опет погледа у вис.

Још се разлегао татарски смех. Али ма колико да је он био страшан ва старчеве уши, опет то беху људски гласи, то беху непријатељске главе, али беху сунчаним зрацима

102