Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj
: Сви већници скочише са својих седишта. Свак је 0чекивао да ће сада планути све што се годинама утишкавало, крило и гутало.
Алш краљ Дечански махну само руком, да се стишају, па онда смешећи се рече:
— Ми мислимо благоверна кира-Маријо, да немамо каде водити саде преписке, а и када би било времена, никад књига не може пискезати оно што жив говор. Ја хоћу да говорим са својим сином, не треба ми више никакав посредник, а да не би Душан помислио да је превара, мој поклиеар неће бити никакав велмужа ни државник, већ рођена кћи краљеветва нам, наша драта Душица.
Спрото дјевојче поцрвене као ружа од стида и од рапости. — Сузе јој ударише низ образе и она стаде љубити руку оца свога
— Да, да, дете моје, иди браци своме. Осим твојих вла= дика не треба ти никаква оружана пратња. Свака стрела, сваки мач 'и свако копље спустиће се с поштовањем пред тобом m koj би ишта међу непријатеље, а камо ли у војску брата твога. Кажи Душану нека одмах дође и нека на мојим грудима изјада срце своје !
-—_ Много лета краљу !— захори се у целоме већу.
— Кажи Душану — доврши краљ — ако је вато војску дигао да отимље престо који је и онако његов, да by му ја радије одмах уступити место, него да се пи једна кап братске крви рад тога пролије. А ако је дошао да пита зашто сам му дворе погорео и разрушио, реци му, да то ја нисам учинио, већ моји зли дуси, који за цело неће измађи испред праведнога гњева Божјег ! у
— Живео Стеван Урош праведни ! — хорило се по дворНици. |. Краљица је дрхтала као лшет, али то не беше од страха, већ од притуљене српбе, јер када се разиђе веће она прво потражи свога верног Тимура.
— Колико људи имаш, Тимуре, на које се могу поуздано "ослонити 2
— Светла круно, — имам их до стотину поузданих
друга.
116