Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

При овој огромној светлости коју расу спалиште, позна, доше многи Душанови војници кукавнога старца, а за тили часак грмну из хиљаду грла:

— Отац Андоније! Спаљују, нашега поклисара !

Иза тога хиљадугласнога вриска настаде мртвачка тиHIHHa, јер се људима учинило да чују глас мучеников. И гле, с проклетог бедема доносио је поветарац дивљачки смех татарских најамника краљичиних, и одломке неке црквене песме, коју певаше отац Андоније умирући.

— Благо онима, који страдају и умиру за истину и правду! Слава теби, оче небески, слава теби ! лег

Све живо у Душановој војсци онеми од ужаса и очајања.

Први се трже кнез Прибац Гребострек и Вукашин Мрњавчевић. Они полет ше Душановом шатору, а за њима цела властела. 5

Кад тамо, ал Душан стоји пред шатором, блед као мртвац, и држи у наручју онесвеснуту сестру своју, а укочене очи гледају на оно место гле му спаљују учитеља, где му на нечовечним мукама издише једини —- прави пријатељ.

Израз на лицу Душановом беше такав, да ни Прибац ни Вукашин не смедоше речи прозборити.

— Стеван Урош ШП. — проговори најзад млади краљ ужасно хладно — већ се покајао што је за неколико тренутака осећао као човек и отац. Бог нека му суди за крв која се ноћас пролије. — Затим спусти Душицу као какво дете на руке њених владика, па се окрену Палману. — Верна, слуго, теби поверавам што ми је најдраже на овоме свету, драже од живота мога. Чувај ми сетру, Палмане, као очи у глави !

— Господару — рече Палман — и ако ми се срце цепа што ми у овом часу не даш у јуначки бој, опет ти се заклињем да краљевну Душицу ниси могао поверити поузданијим рукама !

— А сад, господо — рече Душан својим кнезовима и војводама — сваки на своје место, које сам вам одредио, и кад чујете моје трубе, онра јуришајте на, Породимљу са свију страна. Ако вам треба новога одушевљења за ову борбу, ено погледајте каке „праведни“ краљ Дечански спаљује човека, који је његовој породици и његовим државама служио

125