Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

Натуштено чело Душаново намах ce рагзедри и он викну :

— Челник Оливер !

— Заповедај светла круно ! — одавва се велики челник пи прогура се из позадине кроз велику господу.

— Узми Оливере сто добрих коњаника па појури правцем граду Петричу колико брже можеш. Где стигнеш Вукашина Мрњавчевића, реци му моју заповест, да се одмах к мени врати. Ако стигнеш високо му краљеветво, мога светлог зодитеља, реци му да вам те послао да га чуваш од злих људи

ок ја не стигнем да примим његове заповести, шта нам сада заља радити!

Ове присталице Дечанскове стадоше се згледати зачуђено. Многи. старији задовољно климнуше главом. Међу Душановим људима наста потмуло гунђање.

Душан св чинио невешт и једном п другом. Он мирно настави своју заповест Оливеру:

— Ако мој светли родитељ буде стигао пре тебе у град, распореди своје људе око града и горњег и доњег, па замоли за допуштење да вам изађеш пред краља да му кажеш зашто. вам те послао. Ако не пусте у град ни тебе самога, остани изван града, и чекај док ја стигнем тамо.

Ако буде градска посада јача од твоје сатње, п ако те она нападне, гледај да заузмеш са што мање жртава само доњи град и кладенац у њему, па опет чекај на мене. Јеси ли ме добро равумво 2

— Јесам, светла круно !

— Твоја глава за краљеву главу !

— је брини, господару !

— На коња, витеже !

Јован Оливер у три скока беше изашао из дворнице, а Душан се окрете своме накострешеном збору.

— Велможна п доброродна господо! Зна ли когод од вас где је краљица с краљевском децом 2

— Ја знам млади Краљу — рече један старац с дугачком бедом брадом до појаса, па приђе Душану. — Ако ми задаш своју витешку реч да им нећеш никакво зло учинити, ја ћу ти их довести |

132