Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

и душом. Јадни родитељи | Како ли је њима било кад су своју несрећу и срамоту сазнали, кад бих му ја сам заврнуо шију за то безбожно дело, проклетнику једном. Него...

Овде вастаде Гробостреку реч у грлу, јер на улици се вачу силна граја п врева тако, да се п Андоније трже из својих сањарија па приђе прозору, коме кнез беше прптртао.

Кроз улицу се таласаше читаво море од светине која веома раздражена, проламаше зрак својом виком: „На спалиште с мађиоником !" „Дајте га нама да му судио 17 _Камењем ваља утући пса једнога |"

Усред те гомиле света вођаху војници једнога слепог, босоногог, гологлавог калуђера, коме и коса п брада беху осмуђене. Из обе празне очне дупље епуштаху се низ образе трагови успрене крви.

— Слава тебе По слава тебе! — викну риба, тек што је угледао тога калуђера, па скине калпак п трипут се прекрсти — то је проклети Склерое Сет. Јуче дакле није измакао као досад. И већ су га ослепили, осмудили и шаљу га у манастир. Е, ако ништа не ваља Грцима, барем им судови брзо пресуђују. Да хоће Бог да да, да тако прођу сви мађионици, а особито онај проклетник што је нашега младог краља. опчинио, Бог му судио !

Гунгула на улици пројури као што јел дошла, п сад се само издалека чуо по који засебан узвик,

— Бог зна, мој кнеже — рећи ће на то подако отац Андоније — да ли је овај човек крив, и ако су га судови осудили да му се очи ископају, јер и судија је човек па често огреши душу. Али најзад могуће је да је крив. Но што велиш за нашега младога краља, да му је пекакав мађионик пешто учтmo, то немаш право. Од како сам опазио да господар онако често одлази у Јевдокијпне дворе, стао сам п ја распитивати за њу, да видим какво је то чудо од лепоте, Ти знаш Нићи фора Гргура 2

— Онога што пише књиге — запшта кнез, — Како га не бих знао, кад је то најписменија, а можда и најпаметнија глава у читавом ромејскоме царству !

— Није он само научен, Припнче, него је ло смеран човек у годинама, који је давно заборавио на све младићске лудорије. Па кад ја синоћ запштах Нићифора, каква је то удовица