Četiri bojne vojvode

13

с удруженим непријатељем, бранећи стопу по стопу Отаџбиле, узмичући испред непријатеља, чувајући свога Краља, који је са својом војском одступао и делио и зло и добро, и радост и жалост. И у тој највећој несрећи и беди својој, када се гинуло и умирало по пољима, путевима и клисурама наше Отаџбине од непријатељског оружја, умора, глади, жеђи и разних болешчина, наша храбра војска, иако много проређена, није се непријатељу покорила. Бранећи стопу по стопу своје Отаџбине, када је изгубила целу државну територију, она је, и даље гоњена непријатељем, одступала ка Јадранском Мору, делом кроз „ломну“ Црну Гору; делом кроз Албанске кршеве и кланце, а најмањим делом ка Белом Мору (Солуну). То је одступање било „у зло доба године", у месецима Новембру и Децембру 1915. Мраз, прекомерни умор, глад, непрекидна борба, то су били стални пратиоци нашој славној војсци. Ни дотле ни после тога наш народ и војници нису видели ни доживели толике муке и невоље. То је било оно „зло време“, када су живи пролазећи поред гробља, или мртвих војника, жена, деце, завидели мртвима и говорили: „Благо вама, мртви, када сте се смирили, те не подносите ове муке, и не гледате ове јаде, које ми дочекасмо". Крајем месеца Децембра 1915. г. и у месецу Јануару, 1916 год., остатак наше преморене војске превезен је на лепо, цветно грчко острво Крф, у Јонском Мору. Ту се наша војска добро одморила, преодела и наоружала, па је крајем месеца Априла, месеца Маја и Јуна, 1916. године, превезена лађама на Халкидичко Полуострво, источно од Солуна,