Četiri bojne vojvode

21

био је на служби у Главном Ђенералштабу и професор Војне Академије, заступајући неко време и управитеља Војне Академије. Одтогадоба, до 1894. године, био је командант Шумадијске Дивизијске Области, са седиштем у Крагујевцу, свом родном месту, па је те године и пензионисан као пуковник. И за све време, док је био у пензији, Војвода Путник, бавио се проучавањем војних наука и ратне вештине. Од велике је вредности за нашу војску и ратну науку дело књига: „Ђенералштабна Служба Ратнога Доба", које је израдио за време док је био у пензији. 1903. године, Војвода Путник је поново враћен у војску, и произведен у чин ђенерала. Од тога доба, па до ратова, који су настали 1912. године, бивао је наизменично, Начелник Главног Ђенералштаба и Министар Војни. То су два најглавнија положаја у војсци. У Ђенералштабу се израђују ратни планови за напад на непријатеља, и за одбрану од непријатељског напада; ради се на уређењу војске по родовима оружја (пешадија, артиљерија, коњица, инжињерија, возари, болничари, занатлије и т. д.) и вежбању војника у ратној вештини. А Министарство Војно стара се о свима набавкама, које су потребне војсци, како у миру, тако и у рату, као о: исхрани, одевању и добром наоружању свих родова војске. Кад је 17. септембра 1912. године наређена мобилизација (скупљање) наше војске за рат противу Турака, ради ослобођења наше браће у Старој Србији и Маћедонији, Војвода Путник је смењен са дужности Министра Војног, и одређен за Начелника ШтабаВрховнеКоманде(ГлавнаРатнаКоманда).