Čudan svet : roman

44 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

матере, а мати јој била вајн, вредна женска. Колико јој је година»

. — Баш о Преображенију прошло јој шеснајст. == Томи јесте најлепше време за девојку, па мада је и осамнајст, јер кад је сасвим дете, и то увек не ваља.

— А колико је твом Младену» — А да, рек'о си већ једаред, двадесет прва — и то је красно време.

— Та знаш, могао би се мој Младен и на годину женити, ал боље нек буде сада, да не тумара којекуд. Па, Стојко, кад је баш тако да смо већ углавили да се пријатељимо, а оно реци, како ти сад мислиш»

— Ти си сад проводаџија твом сину, твоја је прва реч; знаш, да и на вашару купац најпре гледа робу каква је, па онда се погађа — рече смешећи се Стојко, па изађе напоље, да забави девојку, да не би прислушкивала.

— Јелка! Де погледај шта раде коњи тамо у штали, док слуга дође, подај им мало сена; ја имам овде нешто разговора.

Јелка је већ знала да ће се отац нешто тајно разговарати, јер обично онда је тера кудгодљ па зато оде, и не врати се више.

— Дакле, како ти се допада то моје чељаде>

— Нема замерке, а друго, зна се већ да је. твоја Јелка у селу чувена цура; дакле, нека једна реч стотину вреди, ја сам с Јелком задовољан, јеси ли ти с Младеномг

— Јесам!

— Е, сад сретни били!

Сад се обоје загрле и пољубе. Пушибрк извуче мараму из џепа, па таре сузе, то су сузе радосног оца; и Сави од радости наводне се очи, вуче и он мараму, те брише очи.

— Нек су сретни, па да будемо и ми поред њи' дични! — рече пун радости Пушибрк.

— Мислим, да нећемо бити ни у чем постидни,