Čudan svet : roman

ЧУДАН СВЕТ 45

знаш, кад се оваке две куће саставе! — рече поносито Сава.

— Е, сад да се напијемо у здравље наше деце! — Пију.

— Сретни били и сретна чеда породили!

Сад опет Пушибрк нешто мисли, чело му се набрало, па пита Саву.

— Баћа-Саво, још нешто смо заборавили. Кажи ми, јеси ли дошао као отац, ил као проводаџија твоме сину. Еле, не знам како у томе стојимо

— Ја сам дошао као отац, до дођемо на чисто; па сад, кад је уреду, доћиће који дан к теби Јово Канкало, знаш, ворме ради, па ће донети као просиоц јабуку, па после тога нека буде прстен, знаш, Стојко

— Па то је у реду, па одма, после Божића нек буду сватови. Но имам још нешто да те упитам. Кажи, у ког од нас ће деца живети, јер управо да ти кажем, ја моју цуру из куће не дам, него мора зет к мени у кућу; па онда, ти имадеш још дост' чељади у кући, а ја никог.

— То је све право, Стојко, ал и мени је, знаш, жао Младена из куће пустити; познато ти је, да "де је слабо стање, онде дају оцеви децама да се ужене; ал' теби за љубав даћу Младена, као год што је дао Аврам свога сина Исака на жртву; дакле нека буде по твоме.

Сад се Пушибрку чело разведрило; није ни шала, своју јединицу да пусти из куће! Дерентовљев, премда му је нешто и жао било пустити Младена из куће, опет није му у срцу баш тако било, као што се чинио, јер знао је да Младен у добру кућу долази, па сместа постаје газдом. Но врзло се Дерентовљеву још нешто у глави, а то је кнежевина. Каогод што мало пре Стојко, тако исто сад Сава са набраним челом пита Пушибрка.

— Стојко, један посао смо свршили; сад да видим, како са другим стојимо; хоћу да кажем са кнежевином »