Čudan svet : roman

46 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

— Та казао. сам ти, да уз тебе пристајем, и други не сме бити.

— То је све лепо, ал' време је већ ту; ако има што бити, а оно одма' да се ради; ако ли не, нек не буде; и онако, право да ти кажем, мени је свеједно.

— Одма' ће се о том радити, но питам те; када ће доћи Канкало, да знам, да се преправим.

— То ће бити као прекосутра; а кад ћеш се ти са Кресовићем разговарати, да ствар мало удеси»

— То је моја брига, само после опет ми уде-

. симо, да после Божића одма' буду сватови.

— Тако, као што рекосмо, мора бити; дакле при том остајемо2

= При том.

— Е сад смо свршили, па ће опет сваки свој посао да гледа; зато, Стојко, и пријатељу мој, збогом!

— Чекај, још једну у сретна пута!

— Хајд' нек буде, ево сад испи' и збогом!

— Збогом, ал' још једаред да се пољубимо.... Ето тако, пријатељу — сад збогом!

Тако се сад опростише два пријатеља.

Пушибрк врло се радовао што је тако ствар испала. Највећма га једило што је цура већ спевана била, па шта би да је момак оставио, морао би је за слугу удати! Сад својој цури наложи да је увек лепо обучена; то Јелки није требало ни казати, јер је она увек чисто ишла, а сад како је видела Младеновог оца, није се сумњала о сватовима, па се текар стаде циврати.

Не прође два дана, али ево Јове Канкала, и то свечано обучена; Пушибрк је баш код куће био, а и Јелка тамо у другој соби, сасвим спремна.

— Добар дан, Стојко! Јеси л рад гостима» Јеси л вољан жедног путника напојити — баш ожедни' 2! :

— Добро дошао, брате! Свак' пријатељ у мом дому примљен! Седи, ето удиљ вина!

Тчтибте ј8 ва за тамаовј нпилиизт 37 чет о