Cvijićeva knjiga

ДАЛМАЦИЈА.

Највећа противност северним земљама. Ведрина и сунчаност: све јасно и светло. Земљиште показује разговетне оштре линије, тим више што је голо те се свака бразда види.

Боје при изласку а нарочито при заласку сунца на мору: оно се прелива црвенилом разне интензивности, блиста, трепери као жеравица; голи кречњачки гребени у залеђу мора, који су преко дана бели и сури, пред вече се превуку провидним црвенилом; а мрачне су и дубоко-црне друге партије мора и копна које не додирују сунчани зраци.

Лепоту повећавају стеновите изрецкане обале са оштрим ртовима и малим интимним затонима. По њиховим стрмим обалама су пећине, као Модра Спила код Дубровника, слична оној на Капри, са хлифовима импозантне висине, и са рикавицама чији је доњи отвор у нивоу мора а горњи високо на обали: усталасана вода шикне кроз доњи отвор и избије кроз горњи. У крајњим угловима обалских пећина, таласи компримују ваздух, и кад се повлаче настају кашто пуцњи као топовски. Овде су разноврсније игре таласа и многостручнији њихов шум него на жалу или на ниској пешчаној обали. Боја воде око обале је ванредне лепоте и шаренила, као мозаик смењују се плаве боје разних нианса са црвенкастом. Под обалским клифовима и у пећинама, због разног састава дна и рефлекса зракова, боја

Штампано у делу „Балканско Полуострво и Јужнословенске Земље. Основе Антропогеографије“, Београд, 1922,, с. 116—118, и 396—898,